Како себи да помогнем ако болујем од менталног поремећаја?

петак, 21 мај 2021

Има много тога што би наше друштво, надлежне установе и руководиоци могли да ураде да нама, лекарима, помогну да ментално не оболимо, те да нам створе боље услове за лечење и опоравак када оболимо. Док се они тога не сете и не покрену на промену, МИ САМИ МОЖЕМО доста да учинимо за себе, за сопствено здравствено благостање.

:

:
• Да дозволимо себи да смемо да имамо ментални проблем. И ми смо људи! Нисмо од камена. И ми, лекари, имамо душу. Наша душа сме да пати и има право на негу, одржавање и лечење.


• Да причамо о својим психичким проблемима са ближњима, породицом, пријатељима, колегама од поверења. С обзиом на учесталост психијатријских болести, већина наших саговорника ће нас разумети. Неће нас осудити, подржаће нас. Поделиће са нама своја слична искуства или ће испричати причу о блиској особи која пролази кроз душевну бол. Ти разговори вишеструко могу да помогну: да нас растерете, да се осећамо као да нам је “камен пао са срца”, да схватимо и осетимо да нисмо сами, да се и другима дешава, да се охрабримо и да затражимо помоћ. Док причамо са другом особом и нама самима буде јасније шта нас тачно мучи, тако се и брже долази до решења него када сами “пребирамо и вртимо по својој глави”.


• Да закажемо преглед, дијагностичку процену и саветовање са психијатром, клиничким психологом или психотерапеутом са националном лиценцом. Данас је психијатријска и психотерапијска помоћ веома раширена у Србији и доступна. Поред ,,државних’’, велики је број приватних ординација и саветовалишта које можете одабрати. Одласци на прегледе, контроле и психотерапијски рад УЖИВО нису више једина опција. Уколико не стижете или у Вашем месту нема стручњака, сасвим адекватно и ефикасно може да се ради и ОНЛИНЕ. Постоје и телефонске линије за превенцију самоубиства и психолошку подршку које су у Србији доступне. 


• Да се лечимо, уколико се испостави да имамо психијатријски проблем. Да редовно узимамо прописану терапију и да одлазимо на контроле. Да идемо на психотерапију како би убрзали опоравак и превенирали нове епизоде.


• Да отворимо боловање.


• Да редовно користимо своје годишње одморе.


• Да избацимо алкохол и наркотике из свог живота.


• Да, уз стручно вођење свог психијатра, добро регулишемо сан.


• Да се правилно хранимо, здравим намирницама. Да имамо три оброка дневно, плус две ужине.


• Да вежбамо, бар три пута недељно по 60 минута.То могу бити: шетње, планинарења, вожња бицикла или ролера, пливање, јога, вежбање у кућним условима или спортским центрима, групна вежбања под ведрим небом, разгибавања и истезања…


• Да смањимо време проведено пред екранима, на друштвеним мрежама, на интернету. Тиме ћемо имати више времена за реални живот у коме се налазе здравији садржаји и доживљаји за нашу душу.


• Да се више дружимо са људима. Повећати круг различитих људи са којима смо у контакту. Дружити се и са људима који нису из наше професије, са нашег радног места, који имају другачија интересовања. Тиме дајемо себи прилику да нам мисли скрену са тешких тема. Дајемо инфузију неког другачијег, по могућности, лепшег садржаја.

 
• Да осмислимо нове активности и почнемо да их практикујемо. Ми, лекари, смо склони да нам се све врти око медицине. Чак и када не радимо, уствари, радимо. Није медицина једина активност којом треба да се бавимо. Не чини она нашу читаву личност. Наша душа иште нове садржаје, активности и доживљаје. Живот чине и друге ствари: хоби, филмови, путовања, музика, креативно писање, изложбе, позориште, плес, дружење са животињама, проза и поезија, пецање, шетње по природи…


• Да од људи, које смо изабрали да заступају наше интересе (а који ту улогу обављају у нашим струковним удружењима, коморама, министарствима и установама у којима радимо) упорно и доследно тражимо: континуиране едукације, превентивне и рехабилитационе програме поводом нашег менталног здравља. Да инсистирамо на промени радне културе и опхођења поводом менталних болести лекара. Да будемо упорни у томе и да истрајавамо. Да изборимо за себе боље услове за рад и бољи баланс између посла и слободног времена. У Србији постоје светли примери удружења пацијената који су у сарадњи са својим лекарима, министарством и фондовима значајно променили на боље услове лечења. Ми, лекари, можемо од таквих удружења да учимо и да за себе изборимо боље услове за очување и унапређење нашег менталног здравља. 

Ако имате потешкоће да ове стратегије сами спроведете у дело, обратите се нама, психијатрима и психотерапеутима - ми ћемо Вам помоћи.